У периоду од II свјетског рата до ратних дешавања током 1990-их година, заштићена природна добра су проглашавана на основу више законских аката. То су: Закон о заштити споменика културе и природних ријеткости (Службени лист НР БиХ бр 19/1947), Закон о заштити природе (Службени лист СР БиХ бр 4/1965), Закон о заштити и коришћењу културно-историјског и природног насљеђа (Службени лист СР БиХ бр. 20/1985 и 12/1987) као и закони о проглашењу Сутјеске и Козаре националним парком. Рјешења о заштити подручја природе доносио је Земаљски завод за заштиту споменика културе и природних ријеткости из Сарајева (касније Завод за заштиту споменика културе БиХ), док је законе о проглашењу Сутјеске и Козаре националним парковима донијела Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. Овим актима заштићено је 30.750 хектара, што износи 0,6% територије Босне и Херцеговине.
Ревизија подручја
Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа израдио је Извјештај ревизије подручја која су уживала статус заштићеног подручја према Рјешењима СРБиХ и НРБиХ донесених у периоду 1951-1970. године од стране тадашњег Земаљског завода за заштиту споменика културе и природних ријеткости, а која се односе на заштиту природних добара на територији Републике Српске. Циљ ове ревизије је био утврђивање стања у којој се данас налазе та подручја и издвајање најугроженијих и највреднијих, односно оних подручја која захтијевају приоритетну заштиту. Управо је дефинисање приоритета и динамике издвајања заштићених подручја уважавајући специфичност диверзитета од значаја за Републику Српску издвојено као једна од мјера у оквиру Приоритета 3.5. Повећање површине заштићених подручја у складу са Измјенама и допунама Просторног плана Републике Српске (2025) пратећи смјернице ЕУ „Стратегије биодиверзитета до 2030. године“, издвојеној у Стратегији заштите животне средине Републике Српске за период 2022-2032 (“Службени гласник Републике Српске” број: 118/22).
Анализом прикупљене документације, установљено је да oд укупно 315 природних подручја и објеката која су уживала заштиту у наведеном временском периоду, на територији Републике Српске налази се њих 136. Од тог броја, за 23 подручја установљена је потреба приоритетне заштите, за 20 подручја приоритетна заштита у периоду од 5 година, а за 23 подручја приоритетна заштита у периоду од 10 година. У складу са развијеном методологијом и критеријумима, 17 подручја је оцијењено као подручја чија заштита није приоритетна, док су 2 подручја издвојена као комплексна. Такође, важећим законским прописима Републике Српске заштићено је 26 подручја (односно 11 природних добара као цјелина и 16 у оквиру другог природног добра), а за 25 подручја је утврђен статус није пронађено / не постоји, јер није било могуће утврдити постојање, или нису обиђена због немогућности лоцирања (ради се о појединачним стаблима и спелеолошким објектима). Према степену угрожености, 36 подручја је оцијењено угроженим, 11 потенцијално угроженим, док је за 63 подручја утврђено да нису угрожена.
Иначе, од 136 анализираних природних добара, њих 90 припада објектима геонасљеђа (геоморфолошки, геолошки, хидрогеолошки) у које спадају пећине, јаме, понори, извори, језера, седре, клисуре и кањони ријека и водопади, док 35 природних добара спада у дендролошке и ботаничке ријеткости, од којих издвајамо састојине Панчићеве оморике која је као врста заштићена Законом о шумама („Службени Гласник Републике Српске“, број: 75/08 и 60/13), као и реликтну и ендемичну врсту Вилину влас, која на територији Републике Српске заузима узак ареал и то на микролокалитетима на подручју термалних извора Шехер (Српске Топлице), Бања Лука и Вишеградска бања, Вишеград.
Комплетан извјештај доступан је на линку (дио са документима).
Фотографије:
