Израда Студије за проглашење Парка природе „Требевић“

  Парк природе „Требевић“ простире се на територији Општина Источни Стари Град, Пале и Источно Ново Сарајево које се налазе у саставу Града Источно Сарајево, на површини од 5 036,37 ha.  Заштићено подручје обухвата већи дио планине Требевић, до међуентитетске границе те клисурастих долина Паљанске и Мокрањске Миљацке у зони њихових саставака у ријеку Миљацку. Парк природе „Требевићˮ ставља се под заштиту у циљу заштите различитих природних елемената, очувања природног састава и цјеловитости екосистема, очувања карактеристичних обиљежја пејзажа, односно у сврху очувања укупне геолошке и биолошке разноврсности. Утврђен је двостепени режим заштите, тако да је на 15 % површине заштићеног подручја издвојен режим заштите II степена који односи се на клисурасте долине Паљанске и Мокрањске Миљацке, док се на осталим површинама примјењује режим заштите III степена.

Основну вриједност и најмаркантнију црту рељефа чини планина Требевић која са састоји од неколико гребена средње висине, уколико се пореди са вишим планинама у свом окружењу. Требевић одликује изузетна морфолошка разноврсност због изражених тектонских покрета, смјене геолошке подлоге различитих својстава као и различитих врста ерозионих процеса. Високи кречњачки гребени су претежно оштри и назубљени, а удолине између њих углавном благо заобљене. Подручје је обиљежено и контрастом између југозападних падина планине које су стрмије, кршевитије и углавном огољене, и заклоњенијих, сјевероисточних падина које су шумовитије и са углавном блажим облицима рељефа који мјестимично прелазе у мање заравни. Изузетном атрактивношћу и пејзажном вриједношћу истичу се проширења Брус и Довлићи, који су захваљујући релативно благим природним условима погодни за одмор и рекреацију. Близина великих урбаних цјелина и претежно планинска клима погодоју развоју излетничко-рекреативне функције парка природе. Карактеристика овог подручја којом пејзаж добија на мозаичности јесте значајна покривеност шумом и представља типични покривени карст или мерокарст. Са друге стране тријаски кречњаци су заслужни за атрактивне пејзаже Требевића на којима доминира стијенска маса и који предјелу мјестимично дају алпски изглед.

Морфолошкој разноврсности заштићеног подручја допринијеле су дубоко усјечене, клисурасте долине Миљацке, односно њених саставница Паљанске и Мокрањске Миљацке које чине природну границу између Требевића и Романије. Долинске стране ових ријека на појединим мјестима се издижу скоро вертикално, стварајући тешко проходан кањон. Најдубљи развој клисуре од 470 m релативне висине забиљежен је на дијелу долине Паљанске Миљацке прије састава са Мокрањском Миљацком. Изузетно вриједан објекат геонасљеђа и најзначајнији површински облик карстног рељефа представља прераст у клисури Паљанске Миљацке, који се налази у атару села Радоњићи, у близини ушћа Бистрице. Забиљежени су и други површински и подземни карстни облици попут пећина, јама, вртача и понора. Извори су доста бројни, а најчешћи се јављају на контакту верфенских слојева и средњетријаских кречњака.

Специфичне еколошке прилике су условилe развој посебне флоре и вегетације. На основу литературе и истраживања, флору Требевића са кањоном и клисуром Миљацке изграђује 1 030 такса специјских и инфраспецијских категорија, што чини око 20 % укупног броја врста заступљених у флори Босне и Херцеговине. Ендемичне биљне врсте су значајно заступљене. Врсте које припадају овој групи су ограниченог рапрострањења. Многе од ових врста имају реликтни карактер тј. у доба глацијација су нашле уточиште управо укањону Миљацке. У највећем проценту су заступљене у пукотинама кречњачких стијена и на сипарима, а њихова бројност опада према сувим камењарима, горским и субалпским ливадама. То су углавном субендеми распрострањени на већим географским цјелинама (динарски, балкански, балканско-апенински, балканско-алпски). Међу ендемичним врстама доминирају мезоендеми, док се стеноендемичне врсте јављају у форми инфраспецијских категорија. Због значајаног доприноса разноврсности укупне флоре наше државе ендемичне и реликтне врсте кањона Миљацке заслужују посебно мјесто у конзервацији пррироде.

Јединственост и атрактивност овом подручју даје траса некадашње пруге уског колосијека из времена Аустроугарске која прати највећи дио тока Паљанске Миљацке и одликује је велики број тунела, мостова и подзида.