Биолошка разносврсност (биодиверзитет) је свеукупност свих живих организама који су саставни дијелови еколошких система, а укључује разноврсност унутар врста, између врста, те разноврсност између еколошких система.

Очување биолошке разноврсности обезбјеђује се кроз очување пејзажа, очување екосистема (шумских, високопланинских, крашких, ливадских, водених и влажних, осјетљивих и других екосистема), очување дивљих врста и очување генетичке разноврсности и генетичког материјала дивљих врста.

Очување пејзажа подразумијева планирање и спровођење мјера којима се спречавају нежељене промјене, нарушавање или уништење значајних обиљежја пејзажа, њихове разноврсности, јединствености и естетских вриједности и омогућавање традиционалног начина коришћења пејзажа.

Очување екосистема обезбјеђује се очувањем типова станишта у повољном стању, односно обнављањем типова станишта којима је нарушено повољно стање. Тип природног станишта  је у повољном стању ако је његово подручје распрострањености стабилно или се повећава, ако су специфична структура и функције неопходне за дугорочно очување присутни или ће бити присутни предвидљивој будућности и ако је статус заштите његових типичних врста повољан.

Законом о заштити природе прописано је да се издвајање угрожених, ријетких и осјетљивих станишта и типова станишта од посебног значаја за очување и мјере заштите за њихово очување врши на основу критеријума који ће бити дефинисани правилником. Министар за просторно уређење, грађевинарство и екологију доноси правилник по претходно прибављеном стручном образложењу Завода.

Управо очување екосистема и природних станишта представља основу очувања биодиверзитета, а као најзначајнији механизам за то је успостављање Еколошке мреже. Еколошка мрежа се успоставља ради очувања типова станишта од посебног значаја за заштиту, за обнављање или унапређивање нарушених станишта и за очување станишта дивљих врста биљака и животиња, у складу са одредбама члана 23. Закона о заштити природе („Службени гласник Републике Српске“ бр. 49/24).

Еколошка мрежа ОПШИРНИЈЕ

Очување дивљих врста остварује се успостављањем или одржавањем њиховог повољног стања у природи, водећи рачуна о одржавању и обнови довољне разноврсности и распрострањености њихових станишта, а посебно: успостављањем заштићених подручја, одржавањем и управљањем стаништима дивљих врста изван заштићених подручја у складу са њиховим еколошким потребама, обновом уништених станишта и стварањем нових станишта.

Стање дивље врсте сматра се повољним када: подаци о динамици популације одређене врсте указују на то да ће се она дугорочно одржати као одрживи дио свог природног станишта, када постоји, а вјероватно ће и даље постојати, довољно велико станиште и природно подручје распрострањења у којем ће се популације врсте дугорочно одржати и када се природно подручје распрострањења врсте не смањује, а није вјероватно да ће се смањити у предвидивој будућности.

У циљу очувања врста птица које су предмет посебних мјера очувања узимају се у обзир сљедећи критеријуми: врсте у опасности од изумирања, врсте осјетљиве на одређене промјене у њиховим стаништима, врсте које се сматрају ријеткима због мале популације или ограничене локалне раширености и друге врсте које захтијевају посебну пажњу због посебне природе њихових станишта.

Очување генетичке разноврсности и генетичког материјала дивљих врста је од интереса за Републику Српску, а спроводи се у складу са начелима одрживог развоја и праведне расподјеле користи од коришћења генетичких извора.